Наградни конкурс Светосавско звонце

СРЕЋНА ПОРОДИЦА

СВИ СЕ ВОЛЕ, СВИ СЕ СЛАЖУ,

И СВИМА ПОМАЖУ!

ДЕВЕТ ЛЕПИХ ЛИЦА,

ТО ЈЕ МОЈА

СРЕЋНА ПОРОДИЦА!

НЕДЕЉОМ У ЦРКВИ

СВИ СЕ БОГУ ПОМОЛЕ,

ДА НАМ ДА ЉУБАВИ,

ДА СЕ СВИ ВОЛЕ!

ПУНА КУЋА ДЕЦЕ,

ТО ЈЕ НАША БАЈКА,

СА ВЕРОМ У БОГА,

РАЂАЛА НАС МАЈКА!

СВИ СЕ ВОЛЕ,СВИ СЕ СЛАЖУ,

И СВИМА ПОМАЖУ!

 Василије Иркић 3/4

 

ЦРКВА

То је једно часно место
где треба да се иде често.
Свештеник нам чита молитве,
лепе, дуге, маштовите.
Према томе пажња се пружа
иако је молитва мало дужа.
За умрле у цркву се носе свеће
и такође цвеће.

 

Милош Ђорђевић 5/3

 

Моја плава звезда

 Увек тежимо ка најбољим стварима. Маштамо, сањамо, размишљамо о најбољем животу и најлепшој будућности. 

Не желим да звучим као песимиста, али се на нашем путу увек могу наћи препреке и потешкоће, а тога морамо бити свесни.

Вероватно сам у очима одраслих и многих вршњака, само обична девојчица која учи, машта и игра се. У суштини то и јесам.И даље сам мала мамина маза, бакина и декина мезимица коју су размазили до свемира. Али из дана у дан се полако осамостаљујем и растем - како физички, тако и психички. Почињем зрелије да размишљам. Многе навике се мењају, а моји снови и циљеви остају исти. Првенствено бих желела да постанем бољи човек, јер је у овом данашњем свету, у овој суровој реалности, то вероватно најтежи посао. Све више има особа нечистог морала и образа, који и поред тога иду уздигнуте главе без имало стида и срама. Волела бих да се издвојим, а не да се уклапам по том шаблону. Иако нећемо живети у савршеном свету, свеједно бих волела да оснујем своју породицу, да ширим своје видике, истражујем и побољшавам своје могућности, а да једном променим свет. Желим да постанем академик, филозоф, научник, да причам више језика. Доказаћу својој породици и другим особама да нимало нису погрешили што су веровали у мене. Исто тако бих волела да будем понос и прошлим и будућим генерацијама. Знам да ћу постати изврстан писац, песник, сликар наравно уз доста труда и муке. Потрудићу се да останем дете у души. Један од циљева ми је да докажем свету колико је у ствари живот леп када сањамо своје снове и живимо за њих.

 "Прави победници су људи који никада не одустају, а људи који одустају никад не побеђују!"

 

Задатак ученице Анастасије Продановић, VI4

2015/2016.

УЖИВАЛА САМ У ИГРИ

Постоји само једна ствар која ме развесели када сам тужна. Једна ствар, која ме уздигне када паднем. То су пријатељи и игра са њима.

До сада сам играла милион игара, добрих и лоших. Међу најзанимљивијим, ту је и јамб. Јамб је игра среће у којој се бацају коцкице и уписује број са њих.  Од почетка игре чује се дрека и врисак, који, наравно, долазе од мене.  И данас се сећам свих уплаканих очију, као и насмејаних лица, грижених усана и радости које је ова игра доносила у мој живот. Сваки пут би се неко наљутио, упркос обећањима и заклињањима пре почетка,  да се ништа лоше неће десити.  Колико се само пута десило да бацим коцкице на под и кажем да нећу више да се играм. Колико пута да насред игре видим да губим и почнем да плачем. У тим тренуцима сви би се окупили око мене и смиривали ме, што је у мени будило неку топлину.

Јамб је једна од ретких  игара које су од родитеља правиле децу, дубоко скривену у њима. Та деца била су налик мени и мојим вршњацима, дружељубиви, али и ватрени током игре.

Иако је јамб  многима био само досадна игра коју никад нису ни играли, у мом детињству  она је оставила велики траг и чаробне успомене на породична дружења.

 

Катарина  Ранђеловић, V1

2015/16.

УЖИВАЛА САМ У ИГРИ

Смех, забава, игра и понека свађа биле су свакодневни део наших летњих вечери које смо проводили испред зграде. Играли бисмо разних игара, а мени је једна од омиљених „игра планова“.

Игра се овако: поделимо се у групе, једна тражи, а друга бежи. Група која бежи нацрта план на коме пише куда иду, а други тим их тражи. Да би игра била занимљивија, не пишемо пуне речи, већ само почетна слова ( код зграде – К.З.). Онај тим који први стигне на планирано место, побеђује.

Једном смо се поделили у тимове, али ја и даље сматрам да то није фер, јер је мој тим слабији. У њему су Милица, моја најбоља другарица, која је брза и спретна, Јоца, који има седам  година и не може да уради нешто као ми са једанаест; труди се се, али не може; један од близанаца, мислим да је Милан, онај безобразнији, и неспретна ја. У другом тиму били су сви старији и спретнији.

Неколико пута би нас моја неспретност одала. Сви ћуте у мраку, само ја падам и преврћем се преко неких дасака. Било је јако смешно.

Често не пратимо наш план и идемо на места на која смо се договорили да не сме да се иде и обећавамо једни другима да ћемо ћутати.

Али онај осећај, онај дивини осећај када наша слабија екипа победи поштено, та радост, та топлина око срца! Увек нам буде веома драго, а друга екипа каже да смо варали.  Не могу да набројим сва та мрачна, понекад сташна места на која смо ишли, сву ту високу коприву, све то камење са којег смо падали, сав тај страх који смо осећали када видимо неку необичну сенку.

Колико смо само пута погрешно протумачили план па дођемо на то место где смо мислили да су противници, кад њих нема! Онда се само чују повици: „Трчи ка плану, не смеју да нас победе!“ У таквим ситуацијама би нас скоро увек победили, али наша нада је неизрециво велика, као и жудња за победом.

Игра се обично завршава свађом. Било је овако, није било… После таквих свађа обично дуго не причамо једни са другима, чак се упропасте нека пријатељства за која смо мислили да су трајна. Али, кад нас љутња прође, игра опет креће испочетка. 

 

Лена Минић,  V1

2015/16.

Нушић у мом граду

     Сплетом околности завршио сам у Ужицу.

     Сив град, сиви људи. Сви гледају ка тлу док им потиљке купа прљава киша. Сви гледају ка тлу, као да не желе да виде сивило над градом које називају дан. Као да знају да има нечег бољег иза брда, али као да не могу да их пређу.

    И док седим у локалној кафани и испијам последњи гутљај турске кафе и низ грло ми клизи талог, и онај горки, храпави укус који сам осетио, тај укус је једини начин да лако опишем овај град.

    Можда је то само до мене, можда неки људи воле талог, можда им баш прија нечист ваздух, можда баш уживају у магли.

 

Вукадин Филиповић VIII1