УЖИВАЛА САМ У ИГРИ

Постоји само једна ствар која ме развесели када сам тужна. Једна ствар, која ме уздигне када паднем. То су пријатељи и игра са њима.

До сада сам играла милион игара, добрих и лоших. Међу најзанимљивијим, ту је и јамб. Јамб је игра среће у којој се бацају коцкице и уписује број са њих.  Од почетка игре чује се дрека и врисак, који, наравно, долазе од мене.  И данас се сећам свих уплаканих очију, као и насмејаних лица, грижених усана и радости које је ова игра доносила у мој живот. Сваки пут би се неко наљутио, упркос обећањима и заклињањима пре почетка,  да се ништа лоше неће десити.  Колико се само пута десило да бацим коцкице на под и кажем да нећу више да се играм. Колико пута да насред игре видим да губим и почнем да плачем. У тим тренуцима сви би се окупили око мене и смиривали ме, што је у мени будило неку топлину.

Јамб је једна од ретких  игара које су од родитеља правиле децу, дубоко скривену у њима. Та деца била су налик мени и мојим вршњацима, дружељубиви, али и ватрени током игре.

Иако је јамб  многима био само досадна игра коју никад нису ни играли, у мом детињству  она је оставила велики траг и чаробне успомене на породична дружења.

 

Катарина  Ранђеловић, V1

2015/16.