Основна школа „Нада Матић" Ужице

Час ликовне културе у Народном музеју

Двочас ликовне културе одељења 53, са темом о вајарству, одржан је у Народном музеју Ужице. У галеријском простору ове установе поставку су чиниле скулптуре нашег истакнутог уметника Велимира Каравелића, академског скулптора и ликовног педагога. Двадесет шест изложених дела, израђених претежно у мермеру, чиниле су скулптуре духовника, свештеника, монаха, путника, песника, научника, манастирских чувара, жена.

   При самом уласку у галерију, на тренутак смо остали затечени и неми пред белином светлосне тишине амбијента у комe су ,,почивале“ скулптуре, стваравши илузију археолошки омеђеног простора једне некрополе. Окамењени, нагло заустављени људи, ,,опхрвани умором бесмислених сеоба, погурени под теретом предачких митова, али и сопствених мисли, одредили су судбински путопис трагајући за сопственим завичајем“. Из те човекове потраге, проистекао је и сам назив изложбе ,,Путници и духовници“.

  Ученици су с посебном пажњом посматрали скулптуре и стицали занање о вајарству, као грани ликовне уметности, скулптури и рељефу, видели су и опипали материјале од којих се скултуре израђују, учили о поступку вајања и клесања. Уочавали су конвексне и конкавне форме, прошупљене вајарске форме, пластичност облика дефинисану суптилном али изузетно чврстом карактерном линијом ликова. Више о самој изложби и скулптурама ученицима је говорила Катарина Доганџић Мићуновић, кустос Народног музеја. Несебично, предано и на занимљив начин, приближила је ученицима свет Каравелићевих фигура, од реалног до сведеног, стилизованог и експресивног начина представљања, говорећи језиком прилагођеним узрасту ученика. Колористички ефекат белог, као и инсистирање уметника на намерној монотонској минималности, савршено уклопљеној у ,,мир и тишину сенки белообразних замишљености“, говорио је о сусрету енергија човека и камена, њиховој постојаности и неуништивости, будећи питање  о нашој завичаној свезаности и тузи због напуштања тла на којем смо одрасли, вечитом тумарању и лутању, вапећи за тренутком предаха и коначног смираја, како у реалном простору, тако и у нашем унутрашњем бићу.

  Овај текст завршила бих стиховима песника који ову изложбу најприближније описује речима, а те речи, опет, као да се урезују у камен, налик звуку вајарског длета, стварајући посебан одјек и мелодију: