„ЗАШТО МОЈИ ДРУГОВИ МОГУ ДА БУДУ НА ИНТЕРНЕТУ, А ЈА НЕ???“

Deca-sa-kompjuterima

„Зашто моји другови могу да буду на интернету, а ја не???“
(подстакнуто разговорима са много мама и тата)

Драги родитељи,

Људска бића воле границе. Оне су им потребне. Неопходне су да би се осећала безбедно. Можда ће некима од вас звучати чудно, али постављене границе пружају осећање сигурности, простор у оквиру кога се може лагодно кретати. Интернет простор је онај коме ми нисмо имали приступ на узрасту 6-10 година Замислите своје одушевљење да јесте! Да јесмо, и ми бисмо се понашали као наша деца. Тражили бисмо од родитеља још само пет минута или док се не заврши и увек бисмо, као кључни аргумент, поставили питање: „А како могу Тања и Зоран?“ и констатацију: „Ви никад ништа не дате!“

„Мама, а зашто ја не могу да носим телефон у школу? Сви моји другари носе!“ На мом лицу гандијевски мир док у себи 15 пута бројим до 10: „Зато што то није добро за тебе. Нема потребе.“ „А зашто? Хоћеш да кажеш да ви боље знате него други родитељи???“ Размишљам да ја то могу и да нећу рећи: „Зато што ја тако кажем!“ Наоружавам се стрпљењем и објашњавам: „Не, нисам то рекла. Сваки родитељ ради онако како мисли да је за његово дете најбоље. Тата и ја сматрамо да то није добро за тебе. Ако понесеш телефон у школу, цео одмор ћете играти игрице и нећете разговарати. Док се враћате из школе, поново ћете гледати у телефон и нећете пажљиво прелазити улицу, нити ћете разговарати.“

Не знам да ли је овај имагинарни родитељ успео да објасни оправданост своје непопуларне одлуке да његово дете не носи телефон у школу и тиме га доведе у опасност да се осети изопштеним и другачијим, али знам да је ово наша веома честа дилема. Услед притиска друштва (у овом случају других родитеља који су донели своје одлуке на основу нама непознатих критеријума), сумњамо у смисленост својих одлука. Дакле, иако не желимо да наше дете буде на Јутјубу, Тик току и сатима на телефону „само да би за тренутак нешто видело“, ипак одлучујемо да буде тако зато што тако раде и његови другари. Да ли овим шаљемо детету неку проблематичну поруку? Рекла бих да, а то је порука да је у реду чинити нешто само зато што то чине и други, а да се о томе није промислило. Родитељи су ти који детету постављају горепоменуте границе и та улога родитеља је у нашем друштву данас још важнија. Принцип који треба поштовати, када су у питању употреба телефона и интернета, јесте да постоји ограничено време за њихово коришћење (не више од сат времена дневно и не пре спавања), да постоји место на коме се могу користити (ова места искључују трпезарију за време заједничких оброка) и да, након што је успостављен договор о коришћењу, постоје доследне санкције које подразумевају одузимање телефона на одређени период. Дужност родитеља је да се одупру дечјим уценама и плакању и да им предоче да им је увек на првом месту здравље и безбедност детета.

Иако још увек није уврштена у америчку и европску класификацију болести, зависност од интернета има јасне показатеље који, у крајњој линији, подразумевају осиромашење емоционалног, друштвеног и професионалног живота особе. Када ваше дете буде имало 17 година, време проведено на интернету нећете моћи да контролишете, али када има 6, 8 или 10 година итекако можете и морате, учећи га, при том, и основној сврси интернета – учењу, а не искључиво забави. Претерано коришћење интернета и телефона умањује код деце маштовитост, радозналост, ствара страх и раздражљивост. Ово није претпоставка, ово су показале све озбиљне клиничке студије.

Препоручујемо вам да погледате документарни филм „Опасности друштвених мрежа“ („Social media dangers) који је постављен на сајту наше школе у Кутку за родитеље.

школски психолог

Марија Костандиновић