Смех, забава, игра и понека свађа биле су свакодневни део наших летњих вечери које смо проводили испред зграде. Играли бисмо разних игара, а мени је једна од омиљених „игра планова“.
Игра се овако: поделимо се у групе, једна тражи, а друга бежи. Група која бежи нацрта план на коме пише куда иду, а други тим их тражи. Да би игра била занимљивија, не пишемо пуне речи, већ само почетна слова ( код зграде – К.З.). Онај тим који први стигне на планирано место, побеђује.
Једном смо се поделили у тимове, али ја и даље сматрам да то није фер, јер је мој тим слабији. У њему су Милица, моја најбоља другарица, која је брза и спретна, Јоца, који има седам година и не може да уради нешто као ми са једанаест; труди се се, али не може; један од близанаца, мислим да је Милан, онај безобразнији, и неспретна ја. У другом тиму били су сви старији и спретнији.
Неколико пута би нас моја неспретност одала. Сви ћуте у мраку, само ја падам и преврћем се преко неких дасака. Било је јако смешно.
Често не пратимо наш план и идемо на места на која смо се договорили да не сме да се иде и обећавамо једни другима да ћемо ћутати.
Али онај осећај, онај дивини осећај када наша слабија екипа победи поштено, та радост, та топлина око срца! Увек нам буде веома драго, а друга екипа каже да смо варали. Не могу да набројим сва та мрачна, понекад сташна места на која смо ишли, сву ту високу коприву, све то камење са којег смо падали, сав тај страх који смо осећали када видимо неку необичну сенку.
Колико смо само пута погрешно протумачили план па дођемо на то место где смо мислили да су противници, кад њих нема! Онда се само чују повици: „Трчи ка плану, не смеју да нас победе!“ У таквим ситуацијама би нас скоро увек победили, али наша нада је неизрециво велика, као и жудња за победом.
Игра се обично завршава свађом. Било је овако, није било… После таквих свађа обично дуго не причамо једни са другима, чак се упропасте нека пријатељства за која смо мислили да су трајна. Али, кад нас љутња прође, игра опет креће испочетка.
Лена Минић, V1
2015/16.