Дан сећања на страдање Срба, 17. марта 2004. године

Дан сећања на страдање Срба, 17. марта 2004. године

 

MANASTIRПрошле године одлучено је да се 17. март обележава као Дан сећања на Србе настрадале 2004. године на Косову и Метохији. У Мартовском погрому, наши сународници су три дана били изложени насиљу албанских екстремиста, а последице ни до данас нису саниране. Најтрагичније је то што су поједина места од тада остала без Срба.

Прошло је дванаест година од ових немилих догађаја. Данас се широм Србије одржавају парастоси и молитвени помени жртвама. Погинуло је 28 људи, а неколико стотина  је рањено у сукобу албанских екстремиста, Срба и међународних снага безбедности; уништено је или оскрнављено 35 православних храмова, порушено преко 900 објеката. Најмање што ми можемо да учинимо је да  се сетимо настрадалих и надамо се да се ови немили догађаји неће никада  поновити. Ипак, жалост због настрадалих не сме бити упрљана мржњом и жељом за осветом. Мрзети је људски, али није хришћански. Православна вера нас учи да опраштамо непријатељима својим, њима пре него пријатељима. Појединци, екстремисти,  а не цео албански народ, треба да одговарају за злочине који су тада почињени. Не постоје добри и лоши народи, постоје само добри и лоши појединци, који имају име и презиме, а највише је оних између те две крајности.

Такође, данас је прилика да се запитамо шта нама значи Косово. Најчешће се може чути да је Косово срце Србије и света српска земља. Најежимо се кад чујемо неку лепу песму о Косову. А колико стварно знамо о Косову и Метохији? Имамо оправдање за незнање, јер данас је тешко посетити те крајеве. Није безбедно, али до 1999. године није било већих  сметњи. Ипак,  да ли познајете некога ко је ишао у ову јужну покрајину? Данас се Косово не брани оружјем. Брани се знањем. А има ли бољег места  за стицање знања од школе? Зато данас треба да научите:  

* на  Косову и Метохији налази се преко 2000 српских топонима (назива за места);

* подигнуто је преко 1300 цркава и манастира међу којима се четири налазе на списку Унескове светске културне баштине: Дечани, Грачаница, Пећка патријаршија и Богородица Љевишка;

* поред наведеног, ту се налазе многобројне испоснице, спомен-капеле, гробља, тврђаве и дворци;

* друга штампарија на простору Србије је основана 1539. године у манастиру Грачаница;

* из овога произилази да су Косово и Метохија за Србе колевка културног, духовног и историјског идентитета;

* Космет је ушао у састав српске државе Стефана Немање у 12.веку;

* од 14. века, када су  почела турска освјања, почиње и исељавање Срба које траје до данас;

* ослобођено је од Турака у Балканским ратовима.

 

„Косово и Метохија припада свима. Видели смо да је немогуће да један народ потисне други народ, без обзира ко био у питању, и да није добро за један народ ако мисли да може сам живети, и да себично приграби све себи, да себи гради срећу на болу и тузи својих суграђана, својих комшија“, речи су епископа рашко-призренског Теодосија. Он указује на то да црква никад није престала да позива на заједнички живот, да после распећа увек долази Васкрсење и да као хришћани живимо у сталној нади коју крепи вера у Бога. Владика Теодосије, раније игуман Дечана, својим примером показује пут којим треба ићи. После НАТО бомбардовања 1999. године, са својим монасима обилази околна села и носи хуманитарну помоћ, не гледајући да ли је реч о српској, албанској или ромској кући. У манастир су примане избеглице без обзира на њихово етничко порекло и вероисповест. Зато су дечанског игумана и његову братију и Срби и Албанци запамтили као људе који су увек били спремни да помогну.

Да нада у суживот Срба и Албанаца на Косову постоји порука је филма „Енклава“. У филму се обрађује живот Срба на Косову у малим изолованим заједницама, енклавама, непосредно после мартовског погрома 2004.године. Погледајте како су два дечака, Србин и Албанац, Ненад и Башким, победили све предрасуде и учинили немогуће - постали другови.

Ana Веснић, професор историје