НИШТА НЕ УСПЕВА КАО УСПЕХ

Иза нас је једна успешна наставна и школска година у којој су ученици наше школе остварили одличне резултате на свим нивоима школских такмичења. Упркос препрекама и општој друштвеној клими у којој се често не препознају вредност и важност образовања, скоро романтичарски звучи податак да је на овогодишњим такмичењима учествовало 350 ученика који су освојили једно од прва три места 148 пута на општинском нивоу, 36 пута на окружном нивоу, а чак 13 ученика је учествовало на републичким такмичењима. У овој подстицајној клими рада, резултата и успеха издвојила се Маја Оташевић, ученица осмог разреда, другим местом на Републичком такмичењу из српског језика и Петар Дамјановић, ученик шестог разреда, са највећим бројем освојених места, из чак пет наставних предмета.           

     Са њима смо разговарали о постигнутим успесима, школи, жељама...

Твој овогодишњи изузетан успех на Републичком такмичењу из српског језика није дошао случајно. Можеш ли да се сетиш и да набројиш све своје резултате на такмичењима из српског језика?

Маја: Занимљиво, од петог разреда сам увек освајала друго место на општинским и окружним такмичењима из српског језика. Изузетак је пето место на Републичком такмичењу у седмом разреду.

Лако је уочљив континуитет твојих резултата. Шта те је мотивисало да из године у годину будеш све успешнија?

Маја: Мотивисала ме је жеља да остварујем све боље резултате и докажем себи да је све могуће.

Ова година је била круна твог рада и стасавања у основној школи. Ти си носилац дипломе Вук Караџић, дипломе Ђак генерације и дипломе за освојено друго место на Републичком такмичењу из српског језика. Како се осећаш и о чему размишљаш кад их погледаш једну крај друге?

Маја: Поносна сам на себе, али на свој успех сада не гледам као на нешто недостижно и велико како сам га посматрала док га нисам остварила.

Док водимо овај разговор, ближи се почетак уписа у средње школе. Какви су твоји даљи планови и очекивања?

Маја: Већ сам одлучила да упишем друштвено-језички смер Ужичке гимназије. Надам се да ћу опет имати јаку мотивацију за успех, као што сам је имала у основној школи.

Ех, одрастање... Сад и ти можеш да говориш о основној школи у прошлом времену. „Кад сам била у основној школи...“ Како се ова приповедачка реченица наставља у твом сећању?

Маја: Када сам била у основној школи стрепела сам од новог и непознатог. Прво велико искушење било је одвајање од учитељице. Али ново и непознато није увек страшно. Напротив, врло брзо сам се навикла на новонастале околности. Градиво је било много захтевније, настава озбиљнија, али захваљујући радним навикама које сам стекла код учитељице, основну школу сам завршила онако како сам је и започела, као весело и насмејано дете.

Maja slika

   Петар Дамјановић је ове године освојио осам диплома на такмичењима из пет предмета.

Можеш ли, Петре, да набројиш сва освојена места и дипломе на овогодишњим такмичењима?

Петар:  Ове године сам се такмичио из неколико предмета. Освојио сам 1. место на Општинском такмичењу из математике са максималним бројем бодова и 3. место на Окружном; 2. место на Општинском такмичењу из физике, 1. место на Окружном и пласман на Републичко такмичење; 1. место на Општинском такмичењу из српског језика; 1. место на Општинском такмичењу из биологије и 2. место на Окружном; 2. место на Општинском такмичњу из историје.

То звучи импресивно и често неспојиво за оне који учење посматрају као излован систем различитих знања. Како ти проналазиш везу између различитих предмета (физика – историја; биологија – српски...) из којих се такмичиш?

Петар:  Знам да то делује неспојиво, али мене сваки од тих предмета  појединачно интересује.

Шта за тебе представљају ови успеси и шта је твоја мотивација?

Петар:  Успеси ми, вероватно као и сваком, много значе и представљају једну врсту признања за мој рад. Поред тога, имам такмичарски дух и жељу да стичем нова знања.

Које од ових различитих интересовања има посебну важност за тебе и члиме би волео да се бавиш у будућности?

Петар:  Све ове области су ми интересантне, али математика је нешто што ми је најближе. Њоме сам почео најраније да се бавим, још од трећег разреда. Тренутно не знам чиме ћу се бавити у будућности, али ће то свакако бити нешто у вези са природним наукама, математиком и физиком.

Да ли је школа и начин на који се у њој ради довољно инспиративна за тебе и твој даљи напредак?

Петар:  Да. Начин рада наставника мотивисао ме је да из појединих области проширим своја знања, што се поклопило са мојим радом и интересовањима. Надам се да ће тако бити и убудуће.

Petar

    Разговор са ученицима водила Снежана Цветковић, професорка српског језика.

   У нашој школи српски језик и књижевност као предмет процентуално је најзаступљенији у резултатима ученика који, из године у годину,  постижу високе пласмане на свим нивоима такмичења.

   На овогодишњим такмичењима из српског језика ученици професорке Снежане Цветковић освојили су 5 првих и 3 друга места на Општинском такмичењу, прво и друго место на Окружном и друго и пето место на Републичком такмичењу. Разговор са њом водила је колегиница Данијела Илић Мићовић.

Ова година је била једна у низу успешних година и запажених резултата твојих ученика. Како мотивишеш ђаке за учешће на таккмичењима?

Снежана:  Ја мислим да је претенциозно давати педагошко-методичке рецепте. Поготово је то неумесно у земљи коју потресају афере у вези са куповином диплома и лажним докторатима чији су власници носиоци јавних функција. Просто се ради о развојној фази ученика који у том узрасту од 12 до 15 година почињу да формирају сопствену слику о себи, за шта им је потребна афирмација изван познатог оквира. Кад то препознам, моје је да им понудим додатну сарадњу, при чему се открије и лепота партнерства, тимског рада, истраживачког самосталног рада, а онда све иде својим током. Ти тренуци заједничког рада су, заправо, најбоља мотивација и потиснута и заборављена сврха образовања.  Резултати некада дођу, некада не, али циљ је већ постигнут.

Шта је твој мотив за рад са даровитом децом?

Снежана: Ја немам ниједан лични мотив за додатни рад са ученицима. Имам само велику одговорност пред собом и пред својим ђацима да ја не будем неко ко  ће у старту обезвредити и омаловажити  њихов рад и жељу за успехом. То ће  урадити сам образовани систем, врло директно, већ на самим такмичењима. Организатори такмичења, Министарство просвете и стручна друштва, превиђају основну сврху – да су то смотре знања младих, паметних људи пуних ентузијазма, а не пуко испуњавање норме и форме. Наиме, такмичења се често организују у местима која немају капацитете да приме све учеснике и до којих се стиже после четири сата вожње по оштећеним локалним путевима на сам да дан такмичења. Ученици изнурени путовањем и исцрпљени мучнином током путовања, без имало предаха, улазе у процес израде задатака, тако да је сваки њихов резултат изузетан успех. Најдрастичнији пример је овогодишње Републичко такмичење из информатике и рачунарства за ученике основних школа, у Сомбору. Учесници су били смештени у напуштену касарну која се не користи већ више од једне деценије. У потпуно хигијенски запуштену и неусловну зграду, са спаваоницама за преко 30 људи, гвозденим креветима на спрат, старом и некоришћеном војничком ћебади, заједничким тоалетом, смештени су најбољи млади информатичари у Србији и њихови наставници. За то не треба баш никаква мотивација!